© Spomenik Database - ALL RIGHTS RESERVED

Connect to Us

UVOD

Prva stvar koja se tiče „Spomenika" jeste to što predstavljaju različite stvari različitim ljudima. Оni su nasledstvo prošle ere, oni su svedoci patnje, oni su uobličeni mitovi jedne generacije, objekti ljutnje, svedoci trijumfa, simboli nezadovoljstva i tako dalje i tako više. U direktnom, fizičkom smislu, ono što se obično naziva „spomenik" jeste serija memorijalnih struktura izgrađenih od pedesetih do devedesetih godina prošlog veka u Titovoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, čija je primarna namera bila poštovanje borbe otpora njenog naroda tokom oslobodilačkog rata (1941-1945) (Drugog svetskog rata) protiv sila Osovine. Njima se obeležavaju ne samo zločini koji su se dogodili tokom brutalne okupacije ovog regiona, već se i slavi „revolucija" koja ih je porazila, a sve to vodi Titova partizanska armija pobunjenika i boraca. No, ovi spomenici uvek su bili više od fizičkih materijala od kojih su izrađeni. Na početku Titove nove Republike (uspostavljene iz pepela te revolucije) postavljeni su ambiciozni planovi za stvaranje nečeg novog, nečeg hrabrog i avanturističkog - besklasne zemlje pod vođstvom principa socijalizma, stanovništva bez etničkih tenzija, povezanog zajedničkim osećanjima „bratstva i jedinstva". Jugoslovenski „projekat spomenika" bio je deo tog velikog plana.

 

Optimizam, pravednost i obrazovanje

 

U okviru ove nove zemlje Jugoslavije, Tito je zamislio raznoliko utopijsko društvo koje je objedinjeno oko sopstvenog unutrašnjeg osećaja progresivnog optimizma, koje bi se držalo čvrsto shvatanjem sopstvene zajedničke budućnosti i kolektivnom pravednošću u njihovoj pobedi od fašističke agresije. Izgradnja ovog ogromnog spektra spomenika je bila deo tog plana. Kao takvi, ovi spomenici ne funkcionišu samo kao nadrealističke i apstraktne strukture koje spominju stravičnu prošlost i napornu pobedu protiv fašizma, već dodatno, oni funkcionišu kao politički instrumenti koji bi trebalo da artikulišu viziju zemlje za novo sutra. Ovo je najvidljivije dokazano činjenicom da je centralna karakteristika značajnog broja ovih spomeničkih kompleksa različiti stilovi velikih amfiteatara - svrha ovih amfiteatara je da deluju kao učionice na otvorenom, koristeći spomenike kao alat za komuniciranje istorije, mitologije i ideologije Socijalističke  Jugoslavije sa desetinama hiljada školske dece koja su im svake godine dovođena iz cele zemlje preko političke omladinske inicijative „Mladi pioniri". Prilikom obilaska spomenika, jasno je da su amfiteatri sastavni delovi ovih spomenika (pošto se često direktno uklapaju u samu arhitekturu spomenika), što potkrepljuje pojam da ove strukture postojale ne samo kao tradicionalni spomenici, već i kao nacionalna mreža velikih nastavnih alata za povezivanje populacije sa etosom, istorijom i narativom Titove Jugoslavije.

Od primorja do planinskih vrhova

 

Dakle, od 1960-ih do 1980-ih, stotine (ako ne i hiljade) ovih spomenika bili su izgrađeni širom SFR Jugoslavije od ogromnih dimenzija - veličine 15- spratne zgrade, do manjih dimenzija – veličine frižidera. Izgradnja ovih spomenika nezabeležena je u Evropi tadašnjice, ali i do danas predstavlja neprikosnoven projekat. Monoliti su od morskih ploha do plitkih gorskih vrhova stajali kao sila koja je dominirala pejzažom. Tamo gde je nekada stotinak stotina ljudi stajalo, sad su tu uništene, napuštene i zanemarene celine usled rata i etničkih sukoba koji je tokom devedesetih zahvatio jugoslovenski region. U svetlu te krize, sada je ostala neviđena mreža izgubljenih kulturnih markera. Oni koji i dalje postoje, pričaju jednu čudnu, utvarnu, ali i strasnu priču o sećanju, istoriji i neostvarenoj budućnosti. Ova veb lokacija ima za cilj da istražuje i razvija tu priču.

 

Zašto spomenici izgledaju tako čudno i imaju neobične oblike? To je obično prvo pitanje koje osoba postavi kada ih vidi, a navikla je na ozbiljnije ili tradicionalnije ratne memorijalne strukture. Posle prvog gledanja, mnogi gledaoci jednostavno vide spomenike kao besmislene i nerazumljive grudve od betona ili metala, međutim, grupe koje su ih konstruisale imale su vrlo specifične razloge za izrađivanje spomenika u ovim, naizgled nekonvencionalnim i avanturističkim dizajnerskim formatima.

 

Iz pepela Drugog svetskog rata, sa zločinima na Balkanu od strane sila Osovine koje su još uvek sveže u svačijim umovima, Tito je ambiciozno želeo da formira svoju novu Republiku. Ova Republika bi se stvorila iz ratom razorenih zemalja Bosne, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Crne Gore i Slovenije. Tito je želeo da stvori ujedinjenu zemlju u kojoj su živele žrtve ratnih zločina kao i njihovi počinioci. Ta ideja je sama po sebi bila značajan izazov, ali i stvaranje odgovarajućih memorijalnih lokacija u čast i poštovanje užasa, tragedija i pobeda tog rata na način koji bi zadovoljio te žrtve i pobednike (uz izbegavanje nezadovoljstva i mržnje među počiniocima i poraženim grupama) pokazalo se kao podjednako velik izazov.

Specifično jugoslovenski

Tokom prve decenije posle rata, puno ratnih spomenika postavljano je širom Jugoslavije izgrađenih u tradicionalnom i figurativnom stilu socijalističkog realizma pozajmljenog od Sovjetskog Saveza (SSSR). Međutim, narušeni odnosi Jugoslavije i SSSR-a tokom 1940-ih i 1950-ih godina, kad je Tito odbio Staljinove napore da Jugoslavija bude „sovjetska satelitska država" unutar njegovog istočnog bloka nacija. Zbog ovog političkog napora, Tito je želeo da se odrekne jugoslovensko- sovjetske veze, što je dovelo do toga da se Jugoslavija bavi umetničkim pokretima zapadne Evrope i Amerike i da tu nađe skulpturalnu inspiraciju za uzdizanje jugoslovenskog partizanskog nasleđe. Kao posledica toga, anti-fašistički spomenici počeli su da se javljaju širom Jugoslavije u stilu apstraktnog ekspresionizma, geometrijske apstrakcije i minimalizma,  skulpturalnih stilova koji nikada ranije nisu bili upotrebljivani u memorijalnoj izgradnji na ovom nivou i u ovom obimu. Ovim stilskim pristupom, nekoliko kulturnih i političkih ciljeva Jugoslavije postignuto je odjednom. Prvo, Jugoslavija bi imala niz izrazito „jugoslovenskih" spomenika koji bi mogli da se koriste kao sredstvo za stvaranje svoje specifične kulture i identiteta. Zatim, strukture koje bi predstavljale zaokret od sovjetskog razmišljanja i sovjetskog identiteta oličenog u formalističkom i autoritarnom „socijalističkom realizmu" stilu spomeničkih objekata. Socijalistički realizam je bio strogo kontrolisan stil u kome dominiraju vojne biste, ili romantične dramatično postavljene figure ukrašene simbolima (čest motiv srpa i čekića) i okruženi su junačkim vojnicima i plemićkim radnicima raskošne telesnosti. U izbegavanju ovog telesnog reprezentativnog pristupa, Jugoslavija bi izgradila jedinstveni identitet za naciju - ali drugo, a možda i još važnije, mnogi, uključujući i Tito, osećali su da bi upotreba ovog novog stila beskontekstne apstrakcije u memorijalnoj izgradnji može pomoći nacionalnom i verskom pomirenju u zemlji, koje ćemo istražiti u sledećem odeljku.

Svetilište za pomirenje

Korišćenjem ovog dekontekstualizovanog apstraktnog stila izgradnje spomenika Tito se nadao da može stvoriti zajednički jezik univerzalizma između sukobljenih grupa, delujući kao prostor utehe, razmišljanja i oproštaja za sve posmatrače. Objekti za žrtve bili bi svedočanstvo zločina počinilaca, ali bez stvaranja nezadovoljstva i ogorčenosti kod onih koji su možda počinili zločine. Kroz ove amorfne, imaginativno oblikovane oblike betona i čelika, ljudi su trebali da vide optimističnu budućnost i pomirenu prošlost, ponosnu, jedinstvenu i zaceljenu Jugoslaviju. To je bila ideja u oštrom kontrastu sa tradicionalnijom izgradnjom spomenika u to vreme, koja je često koristila grafičke i intenzivne slike fokusirane na pozivanje u gledaocima osećanja prošlih užasa, starih patnji i nezaboravljenih zločina. Brinulo se o tome da takvi traumatični spomenici u tradicionalnijem stilu ne samo da bi podstakli besne etničke tenzije između nedavno poraženih jugoslovenskih boraca (kao što su bivši ustaški i četnički borci), koje je Tito očajnički želeo da  mirno integriše u svoju novu Republiku, ali se takođe, bojao da bi tradicionalni stil mogao pokrenuti etnički nacionalizam, što je Tito želeo da uguši radi nacionalnog jedinstva i kulturne saradnje.

Simboli nove sutrašnjice

U međuvremenu, sa svemirskim i modernizovanim modernim oblicima ovih spomenika, Jugoslavija se nadala da će predstaviti i oblikovati viziju za novu optimističnu sutrašnjicu. Jugosloveni su sebe videli kao pionirsku, naprednu naciju odlučnih ljudi koji su bili spremni da nastave idiličan san kolektivističkog utopijskog društva, društva koje je potpuno odvojeno i nije ograničeno onim „zastarelim" preprekama kao što su etnički nacionalizam i religiozni konflikt, koje su mnogi videli kao direktne podstrekače prošlih ratova u regionu. Upravo su se za ove mitove i ideologije kreatori spomenika nadali da će se utisnuti i uplesti u um svakog od njihovih građana kad ih budu posmatrali, i gledajući ih, mislili su da će možda prestati da budu Hrvati, Srbi, ili Slovenci, već umesto toga, da postanu bolji Jugosloveni.

Izbor stila

Važno je napomenuti dve ključne stvari o ovim jugoslovenskim spomenicima: nije svaki bio direktno naručen od strane Tita ili same jugoslovenske vlade, dok dizajnerski stilovi za spomenike nisu uvek bili direktno propisani vajarima od strane Vlade ili Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Mnogi od njih su bili inicijative koje su u potpunosti ili delimično podstakli pojedinačni gradovi, opštine, veteranske grupe itd., slaveći svoje lično partizansko i antifašističko pamćenje, kulturu i nasleđe. „U tom slučaju", možete se zapitati, „zašto mnogi od njih izgledaju tako slično?" Ili izgleda da dele isti dizajn? Postizanje opšte uniformnosti apstrakcije spomenika se može pripisati ne samo odborima za selekciju koji su zaduženi da nadgledaju dizajn svakog spomeničkog objekta (koji su uvek bili sastavljeni od predstavnika SKJ-a), koji su biralili „prave" umetnike iz političkih državnih institucija koji bi dali „pravi" rezultat, već se to može  pripisati i upotrebi striktnog procesa selekcije tokom takmičenja za dizajn za izradu spomenika, pri čemu bi predlozi za dizajn izabrani od strane komisije najviše odražavali željenu političku estetiku države. U eri pre 1960- ih, izgradnja spomenika bila je u velikoj meri nepovezana i spontana u stvaranju, što je rezultiralo većim delom u tradicionalnijem stilu socijalističkog stvaralaštva u neposrednom posleratnom periodu. Međutim, posle 1960. godine, državna grupa veterana poznata pod nazivom SUBNOR preuzela je svu odgovornost u usmeravanju i koordinaciji stvaranja spomenika u Jugoslaviji,to je bila sila koja je izvršavana kroz disciplinske komisije za selekciju i građevinske komisije. Kada se posmatraju kao jedinstvena celina, ova pažljivo izgrađena mreža apstraktnih memorijalnih spomenika avangarde služila je onda (kao i danas) kao ambiciozan dokaz kulturnog planiranja i namera jedne nacije da komunicira zajedničku ideologiju.

 

Dok istražujete mnoge lokacije jugoslovenskih spomenika koji su razbacani širom bivše nacije, primetićete da su mnogi od njih u različitim stanjima očuvanosti, zanemarivanja, napuštanja ili čak potpunog uništenja. Posle pada i fragmentacije Jugoslavije i porasta nacionalističkih država početkom devedesetih, ovaj proces zanemarivanja i uništenja mnogih spomenika širom Balkana započeo je skoro odmah. Zapravo, nekada je postajalo više od 1000 ovih antifašističkih spomenika, dok danas postoji samo nekoliko stotina. Međutim, nije poznato tačno koliko ih je preostalo do danas, jer se i dalje aktivno zaboravljaju, zanemaruju i uništavaju, ne samo od strane vandala i lopova, već i vlasti lokalnih i regionalnih samouprava. Ali zašto se mnogi uništavaju i zaboravljaju, mogli bi da se zapitate? To je izazovno pitanje koje nema jednostavan odgovor i varira u različitim regionima, ali razmotrićemo nekoliko mogućih objašnjenja u narednim odeljcima.

Trajna nezadovoljstva

Jedno od nadanja prilikom izrade ovih prospektivnih apstraktnih spomenika revoluciji i pomirenju bila je da se spreči uzdizanje etničkih tenzija među mnogim bivšim saradnicima Osovine u regionu (ustaše, četnici, itd.) koje je Tito očajnički želeo da integriše kao produktivne građane u njegovoj novoj Socijalističkoj Republici Jugoslaviji. Međutim, uprkos ovim naporima, za mnoge od tih bivših osovinskih saradnika, samo postojanje ovih spomenika i spomen obeležja, koji su odavali počast i označavali zločine koje su i sami mogli počiniti, još uvek je bilo dovoljno da među njima vlada stalno nezadovoljstvo i bes, čak uprkos amorfnim formama. Tokom postojanja Jugoslavije, ovi osećaji bili su u velikoj meri čuvani naporima jugoslovenske vlade na suzbijanju etničkog nacionalizma ili verske mržnje u bilo kom obliku, uz intenzivnu promociju ideala „bratstva i jedinstva". Međutim, na početku razbijanja jugoslovenske države i ujednačavanja jugoslovenskog identiteta, etnički nacionalizam i antikomunističke ideologije proširili su se kao vatra. Kao posledica toga, u mnogim područjima Balkana, ovi oštri antifašistički simboli „prošlih počinjenih zločina" često su prvi bili uništeni u  mogućem pokušaju da se izbriše sećanje društva na te akcije i događaje iz istorije.

 

Štaviše, važno je napomenuti da je nezadovoljstvo prema ovim maštovito apstraktnim spomenicima došlo od ne samo počinilaca zločina već i njihovih žrtava u mnogim slučajevima. Na primjer, pojedini etnički Srbi su bili užasnuti dekontekstualizovanim i dvosmislenim dizajnom „Cvetnog spomenika" na mestu bivšeg koncentracionog logora u Jasenovcu u Hrvatskoj. Njegov oblik modernističkog cvecta, koji simboliše pomirenje i oproštaj, ova ogorčena grupa je smatrala neprikladnim spomenikom takvom užasnom i monstruoznom zločinu (gde su hiljade Srba, Jevreja i Roma ubijeni), a potom su zatražili da se sruši. Mnogi su upućivali primedbe tipa: „Ko si ti da odobriš oproštaj tim kriminalcima" ili „Zašto ovaj spomenik ne prikazuje zločin?", „Zašto se sakrivaju dela?". Ustvari, pojedini od ovih Srba smatraju da je spomenik Jasenovac bio toliko neprikladan da su optužili njegovog tvorca Bogdana Bogdanovića da je hrvatski simpatizer i srpski izdajnik, uz poziv za njegovo pogubljenje. Ova situacija ilustruje da se čak i spomenici izgrađeni za žrtve sa najboljim namerama pomirenja i opraštanja ponekad mogu smatrati neprihvatljivim i neadekvatnim.

Neodgovarajuće nasleđe

Pored toga, postojali su i drugi faktori koji su doprineli uništavanju i napuštanju spomenika. Tokom vremena Jugoslavije bilo je mnogo ljudi koji su mislili da je jugoslovenska zajednica bila greška i prezirali su komunističku vladavinu - tako da su razdvajanjem Jugoslavije u posebne države početkom devedesetih godina, mnogi tumačili spomenike kao zastarele artefakte i nepoželjne podsetnike na neželjeni sistem vlade. Raspadanje bivše države je bilo toliko duboko, da su se u stvari, u mnogim područjima Balkana menjala i imena gradova koja su ranije tako odavala počast Titu, dok su stotine ulica i trgova redizajnirani kako bi se izbrisali svi tragovi njihovog jugoslovenskog, partizanskog ili komunističkog nasleđa. Kroz taj proces, nove države su se formirale sa novim identitetom, novim idejama za sopstvenu budućnost i reinterpretovanim perspektivama o njihovim nacionalnim istorijama - svi su vođeni novim političkim ideologijama – i u mnogim slučajevima nasleđe spomenika nije se uklapalo  ili nije bilo u skladu sa tim novim ideologijama i „novim istorijama". Zbog toga su neke vlade, vojska i političke grupe vodile aktivne kampanje kako bi smanjile važnost ovih spomenika i, u mnogim slučajevima, aktivno radile na njihovoj eliminaciji tako da se „stari sistem" mogao zaboraviti i zameniti.

Relikvije prošlosti

Na kraju, slično kao poslednje objašnjenje, mnogi normalni građani u novim fragmentima bivše Jugoslavije jednostavno više nisu osećali da su ovi simboli „starog sistema" bili važni ili značajni za njihov život, kulturu ili njihove lične istorije. Za stanovništvo svake od ovih novih nezavisnih država sveže ideje nacionalističkog ponosa, etničkog ponosa, religioznog ponosa, ponosa u kapitalizmu i slično (sve ranije potisnute) postale su značajni vodeći faktori u svakodnevnom postojanju ljudi za razliku od prošlih jugoslovenskih ideala „jedinstva", „bratstva", „kolektivizma"; i „pomirenja". Štaviše, sa razotkrivanjem ideologije „Bratstva i jedinstva", pojedine žrtve Drugog svetskog rata, koje su sada preplavljene osećanjima nacionalizma, počele su da doživljavaju apstraktne dekontekstualne spomenike kao obskurne i neadekvatne za stvarne užase i zločine na koje je trebalo da sećaju, osećajući da nedovoljno odaju počast mrtvima. Kao posledica svih ovih faktora, posećivanje i održavanje mnogih jugoslovenskih spomenika značajno se smanjilo ili svelo na nulu, i polako su zapadali u loše stanje. Neki su počeli da budu vandalizovani iz zabave ili uništeni od strane lokalnog stanovništva samo zbog građe i građevinskog materijala. Sada mnoštvo ovih spomenika, koji su nekada bili atrakcije koje su posećivale stotine hiljada, stoje kao sablasni ostaci stare zapuštene mašinerije... Koje stoje kao utvare čak i za one koji žive u njihovoj blizini.

 

Međutim, moram reći da ovo nije sudbina svih spomenika bivše Jugoslavije. Mnogi su ostali kao atrakcije i dobro su održavani. Sadašnje stanje i osećanja prema preostalim spomenicima širom Balkana je ono što će biti razmatrano u sledećem odeljku.

Sadašnje stanje jugoslovenskih spomenika širom Balkana i dalje ostaje veoma varijabilno. Ono varira od veoma održavanih i posećenih do potpuno i kompletno napuštenih, zanemarenih i uništenih. U kakvom će se stanju i uslovima nalaziti zavisi od nekoliko faktora: lokacije spomenika, čemu spomenik odaje počast, grupe koja žive u neposrednoj blizini spomenika i mnogih drugih.

 

Održavani i posećivani

Tamo gde postoje spomenici koji su veoma održavani i posećeni, našao sam nekoliko zajedničkih faktora. Prvo, redovno posećeni i održavani spomenici su često bili oni koji su otvoreno poštovali civilne tragedije ili incidente koji nisu povezani sa ratom (kao što je slučaj sa Avalom ili Nišom). Drugo, spomenici integrisani u gradove ili gradske parkove imaju tendenciju da budu u mnogo boljem stanju (na primer, u Mariboru, Vodicama ili Kruševcu). Na osnovu toga, na mnogim mestima spomenika su učinjeni napori kako bi ih bolje konsolidovali u postavke gradskog parka i tako ih bolje očuvali i povezali sa javnošću. Štaviše, spomenici koji sećaju na ogroman broj palih vojnika imali su tendenciju da se bolje održavaju i posećuju (kao što je slučaj na Kozari i na Tjentištu). Međutim, važno je napomenuti da primeri postoje i suprotno od ovih trendova.

Uništeni i napušteni

Spomenici za koje je utvrđeno da su u najgorem stanju, uništeni i napušteni su često smešteni u teško pristupačnim lokacijama, skrivenim planinskim vrhovima i udaljenim padinama - na primjer, Makljen, Košute, Knin i Đevđelija. Ove lokacije dozvoljavale su vandalima, agresorima i onima koji su nameravali da unište spomenik dobar zaklon da ne budu primećeni od strane vlasti. Štaviše, neki spomenici su se našli u ekstremnim uslovima raspadanja i napuštanja zbog trenutnih etničkih i političkih situacija koje postoje u neposrednoj blizini spomenika, kao što je bio slučaj sa Mostarom, Prištinom, Vukovarom i Mitrovicom. U takvim mestima, često postoje borbe  i tenzije dve suprotne zajednice, gde postoji jedna grupa koja želi da očuva i zaštiti ostatke jugoslovenske kulture i tradicije i druga koja je odlučna da ih uništi ili marginalizuje.

Promenjeni i dorađeni

Iako se neki spomenici čuvaju a drugi uništavaju, treća faza kroz koju neki prolaze je pronalaženje nove namene. U mestima na kojima su spomenici izgubili značaj ili su se suočili s trenutnim nacionalnim/društvenim/političkim interesima, neki imaju dodate elemente (kao u slučajevima Ostra ili Sanskog Mosta), kako bi se „ažurirali" ili kako bi im bilo dozvoljeno da komuniciraju sa savremenijom ili „politički relevantnom" porukom. Interesantno je da je ovaj ishod političke podnošljivosti spomenika bio deo "problematične neizbežnosti" koju su mnogi kritičari isticali tokom njihovih inicijalnih konstrukcija, da bi njihova apstraktnost i univerzalna priroda potencijalno mogla dovesti do toga da se njihova poruka "prilagođava" kako bi služila novim političkim agendama i svrhama. Na drugim mestima, spomenici se koriste za neke druge svrhe, kao na Petrovoj gori, na primer, gde su na vrhu spomenika fiksirane radio-predajnici i antena.

 

Radi lakšeg snalaženja, trenutni uslovi, stanje i situacija u vezi posete svakom spomeniku detaljno su opisani na stranicama profila koje sam kreirao za svaki spomenik. Možete im pristupiti tako što ćete kliknuti na dugme „Explore Spomeniks“. U sledećem odeljku ćemo pogledati šta je trajno nasleđe ovih spomenika.

 

Ono što je trajno nasleđe ovih spomenika je komplikovano pitanje koje ne mora nužno imati neki konkretan odgovor. Najjednostavniji način pristupa pitanju je zapitati se da li je eksperiment jugoslovenski spomenici” postigao svoj cilj, u smislu, da li su bili u stanju uspešno da okupe različite etničke grupe? Da li su zacelili stare rane i sprovodili jugoslovensku ideologiju? Da li su stvorili utopijsko društvo koje je Tito zamišljao?

Zaceljivanje starih rana?

Iako je jugoslovenska nacija trajala nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, sve do početka devedesetih godina, čim je Tito umro 1980. godine, stvari su ubrzo počele da se polako otkrivaju. Nacija koja je bila izgrađena oko Titovog kulta ličnosti" nije mogla da preživi politički vakuum i naknadnu borbu za vlast koja je rezultirala njegovim odsustvom. Iako je svakako nemoguće izračunati u pravom smislu te reči, ništa ne ukazuje na to da su spomenici imali bilo kakav pravi efekat u pomaganju povezivanja mnogih etničkih grupa širom Jugoslavije ili stvaranju jedinstvene kohezivne nacije.

 

Da li su spomenici lečili stare rane i izbegavali javljanje gorčine kod saradnika sila Osovine? Kako je već bilo rečeno, čim su započeli ratovi u Jugoslaviji, neke od prvih akcija koje su preduzete u mnogim regionima bile su kampanje razaranja koje su se vodile na mnogim mestima ovih spomenika. Dakle, koliko god je politička elita Jugoslavije mogla pokušati da ih podigne sa osećajem nade, optimizma i pomirenja da traju sve vreme, čak i najsavremeniji apstraktni i ne-kontekstualni stilovi spomenika nisu bili dovoljni da bi se smirio duboko zasnovan bes i ogorčenost koje su mnogi osećali prema njihovim svojstvenim značenjima. Neki jesu preživeli previranja devedesetih i ostali aktivni, ali može se raspravljati da li je to bilo zbog njihovog oblika ili ne.

Snovi & košmari

Prvo, sigurno se podrazumeva da su spomenici zakazali u svojim ambicijama da pomognu u stvaranju utopije u Jugoslaviji. Iako je to svakako bio plemeniti cilj i dobronamerno nastojanje, može se tvrditi da je  sam eksperiment spomenika bio neuspeh. Istina je da se o pojedinim spomenicima još uvek brine i poštuju se od strane njihove lokalne zajednice, međutim, značajan broj njih je pao u zaborav i zapostavljen, izložen napadima vandale i agresora. Oni koji su preživeli sada predstavljaju svedočanstvo smislene odluke Jugoslavije da koristi javnu umetnost kao sredstvo za postizanje onoga što se može smatrati snom većim od nečega za šta je ikada bilo pokušano koristiti javnu umetnost. Pa ipak, uprkos svemu, mnogi su se probudili iz snova zatečeni i zbunjeni iskustvom, i pri tome ne samo nesigurni kako da se osećaju prema spomenicima, već nesigurni i kako bi trebalo da osećaju oko čitavog jugoslovenskog iskustva. Još ekstremnije, za mnoge, san se pretvorio u noćnu moru tokom narednih jugoslovenskih ratova.

Skelet" Jugoslavije

Kao rezultat svega ovoga, nasleđe eksperimenta spomenik" je komplikovano. Neki bi bili srećni samo da ih zaborave, zajedno sa ideologijama koje su predstavljali, dok drugi osećaju da antifašističke pobede i tragedije kojima odaju počast ne treba zaboraviti, pa ih mnogi i dalje koriste kao lokacije za komemoraciju i proslavu. Čak i do današnjeg dana, to je konflikt koji još uvek nije rešen u mnogim delovima bivše Jugoslavije. Na jednoj strani spektra, spomenici predstavljaju gorko nezadovoljstvo prema starom sistemu", dok su sa druge strane nostalgični simboli razočaranja u novi sistem", a u okviru tog spektra postoji duboka provalija. Pošto su spomenici raspršeni širom bivšeg zajedničkog prostora u frakturiranoj mreži, oni se pojavljuju kao rezidualni okvir ili skelet" Jugoslavije ... senoviti ostatak nacije koja već dugo ne postoji. Šta različiti ljudi osećaju o toj davno prošloj" naciji, delimično se ogleda u tome što je ostalo od svakog pojedinčnog spomenika.

  • Spomenik Database želi da se zahvali Dejanu Beriću i Nebojši Đorđeviću za ovaj prevod.

  • Spomenik Database would like to thank Dejan Berić and Nebojša Đorđević for this translation.